3.januar 83.

Ovo je prvi put da pisem u novoj 1983.godini. U zelji da iskoristim u potpunosti ovu, za mene vrednu knjizicu, odlucio sam da pisem i po unutrasnjim koricama, sto upravo cinim. Ugasicu radio da bi mogao da se saberem i napisem ono sto mislim. Osecam se lose. Psihicki, a i fizicki. Sutra imam ispit i nisam se nikako spremio. A sto kriti i tajiti. Pascu na ispitu, a to nece biti nikakvo cudo. dakle, ispit je jedna psihoza. Prljav sam. Debeo sam. Prosto osecam kako mi staticnost isteruje kosu iz glave. Imam snazan kompleks manje vrednosti. Stalno pricam, nista ne radim. kad sam juce kod Zvonka ostao sa devojkom u sobi, dobro, ne poznajem je, sigurno je zauzeta itd., ali sve je to na stranu. Osim toga nije ona bila jedina. bas da su bile sve zauzete mogao sam nacim moment. Ali ne. U prici sa njom, a ona mislim da se zove Zdenka S., pred magistraturom je, ja sam pricao, brbljao o plocama, filmovima i bla bla. Da sam ostao sa njom 5 dana ne bi se pomerio. To je lako objasnjivo, mislim na svoje ponasanje. Jer, ja smatram, siguran sam u to da ja nemam nikakve sanse kod nje i ne samo kod nje, vec ni kod bilo koje druge. Posto sam rascistio sa tim nemam nikakve potrebe da skrecem sa bezazlenih tema na neko nabacivanje. Ispao bi smesan i tuzan. U stvari, mogu me ubedjivati da to nije tacno, da vredi pokusati, ali tu se javlja taj kompleks koji inhibira, oduzima volju, a povoljni, uslovno naravno, trenuci prolaze. I tako svagde. A to me tako jako pogadja. U srediste, u najmeksi deo srca. Ja kao ruzan muskarac sam osudjen na apstinenciju, totalnu od zenskog roda. Stegne me nesto u grlu, u samoci proplacem gorko poneki put. Evo i sad je suza skliznula niz nos iz oka. To je cemer. Neizgradjen sam. Neoplemenjen zenskim dodirom. Kada vise ne mogu uzmem pa se napijem sam i onda ne znam za sebe. Spoljna maska me cini mozda veselim mladicem, ali unutrasnjost je mnogo tamnija. Nemam oslonca. Tumaram kroz zivot jos nesvestan svega. Kao lancem sam vezan za gole zene u casopisima. To mi oduzima vreme i udaljava me od realnog sveta. Potopljen u mastarije kad se sretnem sa devojkom, ophrvan razmisljanjima o svojoj ruznoci, celavocti, rosavosti i debljini, povlacim se i nista. Devojka naravno ne zali za mnom, a ja belezim jos jedan udarac u dusu. ovo je sve istina sto pisem. sa 23 godine visim u polustanju. Jasno svestan mog kompleksa produzujem samomucenje. Ne borim se za ljubav. Nikada mi niti jedna devojka nije pokazala nimalo naklonosti prema toj strani mene. Da je zainteresovana za mene ili tako. Uzasno sam, u svojim nocnim morama. U borbi sa samim sobom dozivljavam zasad, a i zauvek samo poraze. Poraz za porazom. A sve bi bilo bolje kada bi imao devojku. Ja nisam nikad zagrlio devojku. NIKAD. O ostalim stvarima da ne govorim. kao vuk koji se vuce, izmoren svime, dugom zimom. Moja mladost je duga zima. Ona nije lepa za mene. Ali, i ona ce proci. I zivot ce proci. Skoncacu u miru. Eto, to je to. vec sam pisao o ovome, ali to je toliko opresivno za mene da sam pod konstantnom morom. Za mene je nepojmljivo da se nabacujem devojci. Jer znam da mogu ispasti tuzan. Jadan. Dusam mi vristi od ocaja, vristi, maska se lomi, a mentalni stit se raspada. Ocaj urlice kroz moje zafrkavanje. Milion sporednih stvari trenutno prikrivaju pravi razlog za duboku uzasnutost i ocaj. Da to sam ja mladic koji nije imao nikad devojku. samo jedan izgubljeni covek. Opterecen, izmozden, probijenog duha i jadnog izgleda.
Eto, place mi se, ali ne mogu da placem.