Zastave

Zasto su sve zastave spustene na pola koplja. Usamljena viljuska igra svoju igru. Ne citam sa usana. Obrisi, svetli tragovi za casak ostaju iza pokreta. Belo i crno. Velika laz. Pravi smisao dijaloga u tri casa izjutra. Pocelo je razuzdano, a zavrsilo tragicno. Sa puno cutanja. I nemog slusanja. Ruka je polako vratila slusalicu u sedlo. Udaljila se od odbojne kutije. Do svitanja je taj oblik bio crn, a onda je polako bledeo. Oko podneva je prirodna boja slonovace nadvladala neprijatnu uspomenu od prosle noci.
Jedna druga stvar.
Sve pocne trezveno i kontrolisano. A, onda neko iskoci iz toka. Otkaci se. Ali, to ne moze biti svako! Razdaljina se povecava i, ma kako bio izmenjen, ostajem na jastucetu. Vruce mi je. I slabe mi cula. Okrecem ledja. Opet sam izgubio. Oponent igra, skace, plovi. Zamucenih ociju gradi poen. Posle svega, osvescenje. I gde sam? Na uzarenom nebu iznad grada je negovana opna. A ispod nje podupiraci od kostiju i hrskavice. Iskoracio sam iz sebe. U oba smera. Istovremeno sam u proslosti, sadasnjosti i buducnosti. Posmatram se kao istorijsku cinjenicu. Takvim se dozivljavam. Moje buduce ja je na razdaljini od deset godina. I kako vreme prolazi tako se i moje ja pomera u buducnost. Moje proslo ja varira. Od prvih oblika svesti do prvih samospoznajucih oblika svesti. Taj prostor je cesto napusten. Nevazan. Period od pocetka samospoznaje pa do vremena minus tren je istrazivan, obradjivan, isprevrtan i nanovo slozen. Umesto koraka, u pesku ostaje siroki trag prekriven izmaglicom. Moje buduce ja okrenuto je ledjima provaliji kojoj se polako priblizava. I u trenu kad ono, ne pazeci, nestane u praznini ukazace mi se buducnost.
Mozda malo kasno?

Epilog

Od 0 do 24
Od 0 do 24 sam ziveo u kuci.
Bombardovan vestima o bombardovanju
Obukao sam odelo, crno.
Sve zastave na pola koplja su spustili.
Sve se svelo.
Sve je svelo.