Tragovi

Zeleci da sretne one koje voli koracao je njihovim tragovima. Uz zidove kuca. Onih koje su zagrejane zracile. Prasina koja je ostajala na izlizanim djonovima. Nevidljivi, plitki, utrti kanal u vremenu je ostajao za njim. Letima je zurio kroz jaru, napustenu i svetlu, pracenu, kontrolisanu nevidljivim posmatracima. I njima je bezao. Obilazio je kvartove u pcelinjim siframa ne pojavljujuci se niti u jednoj ulici dva puta u jednom dozivljaju. Ponavljao je to jednom nedeljno nedeljom. Uzbudjen, sretan, hrlio je izmedju parking casovnika, osvrtao se nehajno, gutao ulaze koji su kao bandere promicali levo od njega. Shvatio je kasnije su njegova mesecarenja kroz letnje klance bila sama sebi cilj. Jer, nikad, bas nikad nije sreo nekog. Izvirivao je iza okrnjenog ugla i padao u prazninu, do sledeceg skretanja. Obavijao je mrezu oko starih zdanja, gutao vazduh, grabio ga mekanim taktilnim jastucicima. Nevidljivi snajperisti pod visokim stropovima bacali su staracke rafale na njega. To mu nije smetalo.
Zurio je u trotoar. Pratio necije otiske i trazio svoje. Mora da su bili negde tu. Sudarao se sa svojom senkom proslosti. Pretrcavala ga je. Kad bi dosao do oronulog dvorista, zagrejano telo bi ga je vec drugi put proslo. Ne mareci za mrtve strelce kretao se u krugu vise nego ikad. Razmisljao je o svojoj proslosti. Ona nije postojala. Nista od svega onog sto je upisao u usamljenicka drhtanja nije postojalo. Prevrnute karijatide, izgazene mrlje od ulja, spusteni pogledi, sramotni. Samo je kroz fijukanje vetra cuo korake iz detinjstva. Uzurbane, radosne. Promasene.
Avgustovska toplina se rasipala po mekananoj kosi. Bio je cist i otvoren. Nasmejan.
Trunuo je spolja.