Papirnate stepenice

Imao je dugacke noge. Imao je duge ruke. I hodao je kao neka dalijeva groteskna zivotinja. Posmatrao je oblake odozgo, uranjao je prstima u izrezane pramenove i vracao ih u stado koje je plutalo ka Pesteru.
Zablenuvsi se u decu koja su igrala fudbal na poljani pored puta, zapeo sam za ivicnjak i pao licem okrenutim ka nebu. Ugledavsi me, dugacki je zastao, nasmesio se krajickom usana :"Ja sam visok", rekao je, podigao levu obrvu i nastavio "kroz moje dzepove lete ptice, drage ptice." U zenicama su mi bljeskali dvogledi pritajenih posmatraca, a oblaci oko glave okretali kao secerna pena na ulazu u cirkus. Ustao sam i otresao nestasne devojcice, koje su se, dopuzavsi do mojih nogu zakacile za manzetne pantalona. "Distinguish", zakljucio je polucilindar i pripretio mi kisobranom u prolazu. Prostor se ispunio sitnim skrgutom zlatnih zuba dugackog koji zapeva:

Pogledaj u dlan, pogledaj u dlan
Jedan, dva, jedan, dva
Pogledaj u dlan, pogledaj u dlan
Jedan, dva, jedan, dva

Pogledao sam u dlan. Video sam da imam dve linije zivota. Brazde u dlanu se pretvorise u kanjon Tare i ja osetih da propadam, propadam, propadam

.... Propadam, propadam, propadam
Jedan, dva, jedan, dva
Propadam, propadam, propadam
Jedan, dva, jedan, dva ....

Odlebdeo sam niz stepenice od papira doticuci ih na odmoristima ramenima, glavom i nogama: "O histericnog li stanja u koje sam upao! O tankocutne li situacije iz koje izlaza ne vidim!"

Ne vidim, ne vidim izlaza
Jedan, dva, jedan, dva
Ne vidim, ne vidim izlaza
Jedan, dva, jedan, dva .....

Danijela L. - Kratak susret

Dodir ruke.
Bliskost.

Izgubljen u njenim smedjim ocima
dok je tanana silueta klizila niz hodnik.

Kao merry-go-round u glavi su mi se
smenjivao osmeh i cipele i miris jutra
u njenoj kosi.

So close, but so far away...

Zastave

Zasto su sve zastave spustene na pola koplja. Usamljena viljuska igra svoju igru. Ne citam sa usana. Obrisi, svetli tragovi za casak ostaju iza pokreta. Belo i crno. Velika laz. Pravi smisao dijaloga u tri casa izjutra. Pocelo je razuzdano, a zavrsilo tragicno. Sa puno cutanja. I nemog slusanja. Ruka je polako vratila slusalicu u sedlo. Udaljila se od odbojne kutije. Do svitanja je taj oblik bio crn, a onda je polako bledeo. Oko podneva je prirodna boja slonovace nadvladala neprijatnu uspomenu od prosle noci.
Jedna druga stvar.
Sve pocne trezveno i kontrolisano. A, onda neko iskoci iz toka. Otkaci se. Ali, to ne moze biti svako! Razdaljina se povecava i, ma kako bio izmenjen, ostajem na jastucetu. Vruce mi je. I slabe mi cula. Okrecem ledja. Opet sam izgubio. Oponent igra, skace, plovi. Zamucenih ociju gradi poen. Posle svega, osvescenje. I gde sam? Na uzarenom nebu iznad grada je negovana opna. A ispod nje podupiraci od kostiju i hrskavice. Iskoracio sam iz sebe. U oba smera. Istovremeno sam u proslosti, sadasnjosti i buducnosti. Posmatram se kao istorijsku cinjenicu. Takvim se dozivljavam. Moje buduce ja je na razdaljini od deset godina. I kako vreme prolazi tako se i moje ja pomera u buducnost. Moje proslo ja varira. Od prvih oblika svesti do prvih samospoznajucih oblika svesti. Taj prostor je cesto napusten. Nevazan. Period od pocetka samospoznaje pa do vremena minus tren je istrazivan, obradjivan, isprevrtan i nanovo slozen. Umesto koraka, u pesku ostaje siroki trag prekriven izmaglicom. Moje buduce ja okrenuto je ledjima provaliji kojoj se polako priblizava. I u trenu kad ono, ne pazeci, nestane u praznini ukazace mi se buducnost.
Mozda malo kasno?

Epilog

Od 0 do 24
Od 0 do 24 sam ziveo u kuci.
Bombardovan vestima o bombardovanju
Obukao sam odelo, crno.
Sve zastave na pola koplja su spustili.
Sve se svelo.
Sve je svelo.

Tragovi

Zeleci da sretne one koje voli koracao je njihovim tragovima. Uz zidove kuca. Onih koje su zagrejane zracile. Prasina koja je ostajala na izlizanim djonovima. Nevidljivi, plitki, utrti kanal u vremenu je ostajao za njim. Letima je zurio kroz jaru, napustenu i svetlu, pracenu, kontrolisanu nevidljivim posmatracima. I njima je bezao. Obilazio je kvartove u pcelinjim siframa ne pojavljujuci se niti u jednoj ulici dva puta u jednom dozivljaju. Ponavljao je to jednom nedeljno nedeljom. Uzbudjen, sretan, hrlio je izmedju parking casovnika, osvrtao se nehajno, gutao ulaze koji su kao bandere promicali levo od njega. Shvatio je kasnije su njegova mesecarenja kroz letnje klance bila sama sebi cilj. Jer, nikad, bas nikad nije sreo nekog. Izvirivao je iza okrnjenog ugla i padao u prazninu, do sledeceg skretanja. Obavijao je mrezu oko starih zdanja, gutao vazduh, grabio ga mekanim taktilnim jastucicima. Nevidljivi snajperisti pod visokim stropovima bacali su staracke rafale na njega. To mu nije smetalo.
Zurio je u trotoar. Pratio necije otiske i trazio svoje. Mora da su bili negde tu. Sudarao se sa svojom senkom proslosti. Pretrcavala ga je. Kad bi dosao do oronulog dvorista, zagrejano telo bi ga je vec drugi put proslo. Ne mareci za mrtve strelce kretao se u krugu vise nego ikad. Razmisljao je o svojoj proslosti. Ona nije postojala. Nista od svega onog sto je upisao u usamljenicka drhtanja nije postojalo. Prevrnute karijatide, izgazene mrlje od ulja, spusteni pogledi, sramotni. Samo je kroz fijukanje vetra cuo korake iz detinjstva. Uzurbane, radosne. Promasene.
Avgustovska toplina se rasipala po mekananoj kosi. Bio je cist i otvoren. Nasmejan.
Trunuo je spolja.