Zamakla je u hodnik ne htedevši da me sretne. Možda zna ili sumnja da ja znam za njenu seksualnu vezu sa Radošem. Pobegle je malim stepenicama. Ali, ništa. već će sledećeg dana jecati u strasnom grču. A ja ću ostati da se borim sa mojim unutrašnjim ja. I dako bez kraja...

Nova prepiska izaziva fizičku bol i mučninu u meni. Ne želim da više sudelujem u njihovom dvouglu. Ionako ophrvan sopstvenim nevoljama, koračam kroz barice. Autobusi prolaze, grad je zimski topao, a ja sam usamljeniji nego ikad. Zurim u sve drugo samo ne u ljudska lica. Skrivam se od njih. Maja i Radoš to su srca dva, ha, ha, ha. A, ja budala, oduvek ista, skriven iza popucalih brana. Bespuće predamnom, ledina iza mene...how long?

Kao tat

Kao tat sam se šunjao, misleći da ću ih ugledati. Potpuno gluv, koračao sam niz tamnu ulicu, stajao na autobuskom stajalištu. I želeo sam i nisam želeo da ih vidim. Nisam ih video. Možda su otkazali randevu, možda su mi promakli, a možda je Maja jecala u strasnom orgazmu, baš onda kad sam cigaretom uništavao poslednje ušne ćelije. Pokupio sam se tih i prazan. Malo reči, tek osluškivanje tegobnog tela.

Pucanje duše

Koncentrisana tuga. Suze su mi tekle niz lice, mislim da sam imao nervni slom. Posmatrao sam , vozeći se autobusom, put kojim sam išao tih dana, užurban sa cigaretom u ustima. Pamtim ćoškove kamenih zgrada gde bacah opuške. Potpuno sluđen situacijom. A sada gledam tu hladnu stazu, gledam svoj život, mislim o onom e-mailu i ruši se sve predamnom. Samosažaljivo prebirem po razbijenim iluzijama. Mislim na njen pogled, na njenu ruku u vazduhu dok mi maše. A pre samo par minuta se predavala njemu. Uljez u njenom životu. Nespretni i gluvi debeljko koji nikad ne pokuša nešto stvarno. Starac u ružnom telu. Kako sam plakao, a mogao sam još.

Razbijene iluzije - POTPUNO

A šta sam drugo mogao očekivati? Ipak me je pogodilo. Presretoh njihovu prepisku mailovima i tumarah hodnicima. Bez snage. A opet ona je žena, a ne svetica. Poklonih joj najlepše stihove...ne znam šta da kažem. Poražen, potučen. Gluv, debeo, neiskusan...šta ja tražim uopšte u tim pokušajima. To je bila očigledno neka žestoka .... a ja, romantik bez nade, zarobljen u sopstvenom svetu iluzija i neuspešnih pokušaja. Poražen sam. Ovde završavam bez snage da pišem dalje. Da li se moj svet srušio. Moj svet koji gradim u glavi i ne dalje od nje. U vrtlozima strasti, zujanja i proklete, proklete tišine. Pobeći od svega ovog treba. Daleko, daleko. A kako sam zaljubljen u nju. Kako samo mislim na nju. Svaki tren...bolje da je ne poznajem...možda se vratim u ovu ispovedaonicu...

Razbijene iluzije